Real Estate Magazin – Magazin o svetu nekretnina

Ašok Murti vanvremenski stil kao životni koncept

Arhitekta po struci, stilista po zvanju, poreklom Indijac, ponekad neobičan po oblačenju

Arhitekta po struci, stilista po zvanju, poreklom Indijac, ponekad neobičan po oblačenju… Iznad svega, Ašok Murti je duhovit, elokventan, temperamentan i sa neospornim talentom. Rođen je u Šapcu u mešovitom braku Srpkinje i Indijca. Kada je 1994. godine kao diplomirani arhitekta prihvatio posao stiliste na Televiziji BK nije ni slutio da će se njegovim angažmanom uspostaviti novi standard televizijske estetike u zemlji. Svoje znanje i umeće 2001. godine preneo je na Televiziju „Pink”, a svoju umetničku crtu uspešno je ugradio i u menadžerski posao. Pored pozicije brend menadžera kompanije „Movem fešn”, koja mu je donela saradnju sa prestižnim brendom „Hugo Boss”, Ašok je započeo i pedagošku karijeru na fakultetu „Accademia del Luso” u Beogradu.

 

Vaši profesionalni počeci vezani su za arhitekturu i Akademiju likovnih umetnosti…
Ašok Murti: Da se malo vratimo u prošlost i raščistimo nekoliko stvari: tokom mog školovanja znalo se da ću sigurno jednog dana upisati Fakultet likovnih umetnosti. Međutim, sudbina je umešala prste i desilo se da sam posle završetka srednje škole odlučio da je možda bolje da za svaki slučaj upišem i neki drugi fakultet. Ukoliko bih (slučajno) pao prijemni na FLU postojala je mogućnost da, između ostalih stvari, služim vojni rok godinu i po dana i samim tim izgubim dve godine školovanja. Ali, na prijemnom ispitu suočio sam se sa dve stvari: svojom velikom tremom i svojim povećanim osećanjem odgovornosti. Tako da je odlučeno, zarad mog opšteg stanja, da se taj drugi prijemni desi nekad posle mog povratka iz vojske. A onda se desilo da se, posle prvih, dosta traumatičnih dana na arhitekturi, ja u istu zaljubim. Kao i kod svih velikih strasti i naš odnos je bio pun uspona i padova, verovatno je bilo momenata kada je pitanje „čemu sve ovo?“ bilo dominantno, ali evo, srećan sam da kažem da je i posle tri i po decenije naša ljubav i dalje ljubav. Možda podseća na one odnose iz filmova Vudija Alena, ali neka, bolje je tako nego da smo završili u nekom Bergmanovom filmu… I onda taj drugi fakultet više nije ni bio opcija…

 

Arhitekta ste po struci, a stilista po zvanju. Koliko je teško pomiriti ove dve profesije?
Ašok Murti: U suštini ja ovu dilemu nemam. Obrazovati se za arhitektu znači da naučite kako da stalno mirite samodovoljnu apstraktnu estetiku i surovi pragmatizam, da naučite sve o teoriji forme, ali i da počnete da cenite zanat. Ako pri tome imate sreću da naiđete na divne nastavnike (a ja sam u tom smislu bio zaista blagosloven) na kraju izađete prilično spremni da se pozabavite bilo kojom oblašću koja u sebi spaja lepo i praktično. Biti dobar arhitekta podrazumeva savršeno poznavanje opšte kulture i ako se, kao u mom slučaju, na sve to doda iskrena strast ka modi (ali mnogo više u njenim sociološkim, fenomenološkim i komunikološkim aspektima nego strast ka trendovskim aspektima mode) prelaz iz jednog u drugo zanimanje nije bio nešto što sam primetio, bar ne kroz način na koji se bavim poslom.

 

Da li je jednostavnije raditi s ljudima ili prostorom?
Ašok Murti: Da se razumemo, i u jednom i u drugom slučaju uvek radite sa čovekom i za čoveka. Nažalost, svako misli da razume prostor i da zna kako da barata elementima koji čine njegovu pojavnost. Da budem precizniji, što je manji stepen sigurnosti u sopstvene kriterijume, sopstvene vrednosne sisteme i kulturološke vrednosti, mnogo je veća verovatnoća da će osoba u pitanju prihvatati i ceniti rad arhitekte ili bilo kojeg modnog stručnjaka. (Mala digresija – pre neki dan održana je revija Roksande Ilinčić: pitanje je koliko bi osoba koje su zadivljeno sedele u publici – sobom, okolinom, kontekstom – imalo hrabrosti da ponese njene modele, naročito ako ih neko ne bi doveo do nekog od njih i apsotrofirao ih…). Najlakše je sarađivati sa ostvarenim osobama koje u drugima prepoznaju sopstvene kvalitete i stručnost. Takvih je zaista jako malo…

 

Koliko je spoj dve naizgled nespojive tradicije i kulture, srpske i indijske, uticao na vaš stvaralački rad?
Ašok Murti: Zvučaće čudno, ali tek nekoliko poslednjih godina imam potrebu da preispitujem veze i razlike između ove dve kulture. One suštinski imaju mnogo više preklopnih tačaka nego razlika. Čovek, na kraju krajeva, uvek vidi ono što hoće. Ja sam odrastao ovde i osim činjenice da mi je otac poticao iz Indije ništa me nije u tom smislu razlikovalo od druge dece. Odrastao sam u jednoj, sada to znam, u svakom smislu kosmoplitskoj, jako tolerantnoj i neverovatno naprednoj mikrosredini. Govorim, naravno, o svojoj najbližoj porodici, ali i o svom odrastanju u jednom malom gradu… Ono što me je zaista odvajalo od ostalih je moja potreba da budem kreativan, da pomeram granice gde god su se one pojavile (moji prijatelji će verovatno reći da često trošim energiju na banalne stvari) i bezgranična radoznalost. To je ono što me i dalje gura napred. Indija je, u suštinskom smislu, došla relativno skoro u moj kreativni fokus, ali kao što je sa svim stvarima kojima sam intenzivno preokupiran, koje su mi previše lične, teško mi je da artikulišem koliko su ti procesi odmakli i da objasnim nekome koliko je to duboko. I za ovo je uvek kriv neko ko se u pravom trenutku pojavio u mom životu. Mislim da svako od nas ima takvih momenata kada vam se putevi ukrste sa nekim ko vas sudbinski promeni, ali je potrebna hrabrost da se zakorači u avanturu koja sigurno podrazumeva da na kraju morate da menjate sopstvene postulate…

 

Šta je to što vas pokreće i inspiriše?
Ašok Murti: Zvučaće otrcano, ali ja sam jedan od onih koji vole da rade, vole da su okupirani i da imaju takvu strukturu zadataka koja ne dozvoljava rutinu. Mene bi, sada odgovorno tvrdim, ubilo to da moram da radim nešto u istim vremenskim intervalima i da ponavljam iste obrasce. Inspirišu me ljudi, grad, u svojoj apstraktnoj i realnoj dimenziji, život sa svim svojim fenomenima, lepe i ružne stvari oko mene, osmesi… relativno skoro doneo sam odluku da prestajem da radim na nečemu onog trenutka kada to prestane da mi bude zabavno. Verovatno vam sada izgleda da to znači da ću ostaviti svaku stvar onog trenutka kada mi dosadi, ali „zabava“ u ovom kontekstu ima sasvim drugo značenje. Naime, moj posao je jako težak, a da bi se došlo do onog momenta „lepog“ (koji traje samo jedan tren) potrebno je obaviti mnogo nezanimljivog posla. U mom slučaju to znači da tokom tog procesa moram da blisko sarađujem sa (često) velikim grupama ljudi. Ako neko krene da kuka i da mu bude teško, da se pita za smisao celog procesa, e to je to „dosadno“. Dakle, najviše me nerviraju lenji ljudi i oni koji kukaju… tog momenta bežim…