Real Estate Magazin – Magazin o svetu nekretnina

Neizvesna budućnost srpskog građevinarstva

O tome zašto iz Srbije odlaze visokokvalifikovani građevinski radnici, šta su posledice toga, kakvo je stanje građevinske industrije u Srbiji i da li možemo vratiti ugled koju je domaća građevinska operativa nekada uživala u svetu, u autorskom tekstu, koji je objavljen u julskom izradnju Real Estate magazina, a čiji nastavak sledi u narednom broju, piše prof. dr Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu.

 

FOTO: Medija centar Beograd

Nedostatak strategije

Raspad Jugoslavije doveo je do pojave novih regionalnih granica i usitnjavanja tržišta. Time su značajno otežani uslovi za angažovanje radne snage i poslovno povezivanje prilikom realizacije značajnijih infrastrukturnih projekata. Ako se ima u vidu da je u prethodnom periodu, zbog lakoće „izvoza“ radne snage i obima radova u bivšoj državi, postojao veliki broj građevinskih fakulteta, jasno je da kompanije nisu patile od manjka inženjera, tehničara, poslovođa i majstora svih struka.

Nakon promena iz 2000. godine, zbog izostanka strateškog preispitivanja potreba Srbije, stvari su postajale sve teže. Iako su strukovne organizacije (Privredne komore, Inženjerske komore, DIT-a...) i ugledni pojedinci ukazivali na pogubno delovanje kriterijuma koji su uspostavljeni prilikom formiranja tendera za velike javne i infrastrukturne projekte, od toga se ni do danas manje-više nije odustalo. Od ponuđača je traženo da ima u prethodnih pet godina reference (izvedene objekte) u vrednosti od nekoliko desetina milona evra, da njihovi menadžeri projekata imaju slične reference, da je mehanizacija „mlađa“ od deset godina, da daju bankarske garancije... Ignorisana je činjenica da je država velikim kompanijama za izvršene radove dugovala desetine miliona evra, usled čega su kompanije morale da se zadužuju i gomilaju gubitke ili prodaju mašine, pogone i slično.

Osim toga, za potrebe „predkvalifikacije“ domaćih firmi pravljene su „bele liste“, na kojima su bile kompanije koje su izmirivale sve poreske obaveze i doprinose, a da prethodno sama država nije izmirila svoje obaveze prema mnogima od njih. I umesto da se dug države uveća za kamatu, naše su kompanije bile srećne i kada bi im se platilo u ratama, bez kamate, samo da se nešto naplati.

Usled takvog odnosa, umesto da država izvrši analizu stanja, dokumentuje nalaze i napravi plan otplate dugova, domaće kompanije su postajale sve siromašnije i neravnopravnije u konkurenciji sa inostranim. Mnoge su se i raspale. Umesto da se shvatilo da naše građevinarstvo pati od nedostatka podzakonskih akata, pravilnika, uglavnom su se po svaku cenu menjali postojeći zakoni o planiranju i izgradnji. Zakoni su menjani, a pravilnici nisu donošeni.

U decenijama iza nas u našoj oblasti su uvedeni brojni novi materijali, metode rada, pa je trebalo menjati i normative i standarde. Međutim, to je kod nas izostalo. Tako danas, za proračun jediničnih cena ne postoji jedinstven set normi i potreban skup standarda, tehničkih specifikacija za sve radove, usvojenih od strane države kao najvećeg naručioca objekata koji se grade. To za posledicu ima šarenilo kvaliteta i brojne probleme u vreme njihove eksploatacije. Kada se, u neregulisanim uslovima, praksa prepusti „samoorganizovanju“ i regulisanju poslovnih odnosa na bazi usmenih dogovora i obećanja, dobija se hiljade i hiljade nelegalnih objekata, koji nastaju zato što se ne primenjuju kaznene mere i ne sprovode zakonom utvrđene procedure i postupci sankcionisanja prekršaja. Država ima inspekcijske organe koji su formirani, osposobljeni i plaćeni da to sprečavaju. To je nepravda prema gradovima, stanovnicima koji uredno izmiruju svoje obaveze.

Banalan primer nedostajuće dokumentacije je standardna forma Ugovora o izgradnji objekata i Ugovora o prodaji objekata (stanova), ugovora koji uređuju osnovne odnose u našoj praksi. Odnose investitor-izvođač i izvođač-prodavac-kupac. Tako je hiljade kupaca pribavilo stan za koji nemaju nikakve garancije o otklanjanju primedbi i nedostataka u garantnom roku, koji bi trebalo da bude od dve do deset godina za konstrukciju, u zavisnosti od objekta.

Spekulacije i propusti bi bili onemogućeni kada bi se uspostavio i kontrolisao rang investitora i izvođača radova, kada bi oni koji grubo krše propise bili sankcionisani gubljenjem licence za rad i zabranom bavljenja privrednim aktivnostima u dužem periodu, što nam se nikad nije desilo. U ovakvim uslovima, bez uređenog sistema i stroge kontrole rada na gradilištima, nije čudo da se objekti koji su nastali u potpuno neregularnom procesu, uz narušavanje zakona, urbanističkih i drugih dokumenata, nakon svega legalizuju uz opasku da se za stambeni objekat „dozvoljava upotreba, ali država ne garantuje za njegovu sigurnost“.

Osim toga, na gradilištima se odvijaju procesi u kojima dolazi do povrede radnika, pa čak i sa smrtnim ishodom. I u ovom slučaju, inspekcijski organi ne vrše svoje obaveze, ne kažnjavaju i ne zatvaraju takva gradilišta, do ispunjenja svih uslova. Ovo su samo neki od razloga, a ima ih još koji ukazuju da imamo jedan neuređen, netrasparentan i nestabilan ambijent koji obeshrabruje i tera domaće inženjere i druge radnike da traže neko bolje mesto, za veću zaradu, za zaradu koja će im obezbediti bolju i izvesniju budućnost, za zaradu koja će im omogućiti i da nešto uštede i time svoju budućnost i budućnost svoje dece učine izvesnijim. Nije kasno da se nešto popravi, uz pomoć svih, ali se struka mora pitati. Svi znaju gde ona stanuje.

Posledice neplanskog obrazovanja

U Srbiji danas imamo više inženjera nego kvalifikovanih majstora. To je posledica okolnosti da se građevinski fakulteti otvaraju „neplanski“, a da o školovanju i strukturi radne snage malo ko strategijski razmišlja. Fakulteti od Subotice, Novog Sada, Beograda, Niša, Novog Pazara, Kosovske Mitrovice i gde sve još, upisuju svake godine više stotina brucoša, a samo manji broj njih godišnje diplomira.

Koliko srednjih građevinskih škola imamo? Po jednu u Beogradu i Novom Sadu, Apatinu i par manjih po gradovima Srbije. Nema dijaloga o potrebama za radnom snagom i o njenoj stručnosti. Prilikom zapošljavanja nema provere osposobljenosti. Uglavnom, u praksi stvari funkcionišu po principu – idi javi se poslovođi i idi gore „na ploču“. Zbog takve prakse, često se dešava da „sa ploče“ (bez zaštitne ograde) takvi i padaju, jer ne znaju gde su se našli. Često su i neke „poslovođe“ to postale jer su se stručnošću potvrdile, pa im je dato i da rukovode radovima na gradilištu. Oni ne vrše prethodnu obuku, jer za to nema vremena ni uslova, već se „struka“ uči kroz praksu.

Okolnosti su pogoršane i sve gorom starosnom strukturom. Radnici koji su duže u struci nemaju izbora, na 10-15 godina su do penzije, u godinama između 50 do 60. Mlađa radna snaga se kratko zadržava, jer se i inače težak rad izvodi bez planski uređene organizacije, bez zaštitnih sredstava, neophodne opreme, mahom ručno i priručnim alatom, a često ih poslodavci i ne prijavljuju, pa nemaju ni zdravstvenu zaštitu.

Na gradilištima u inostranstvu nije tako, situacija je daleko povoljnija i zato danas tamo odlaze. Sa zaradom u Srbiji, koja je ispod prosečne republičke zarade, oni jedva biološki preživljavaju. Oni sa porodicama moraju da rade duplo radno vreme ili dupli posao. To suviše dugo traje i ljudi s pravom moraju nešto preduzeti. Tu jedino država može pomoći i niko drugi, osim ako već nije kasno. Ne bi smelo biti, jer je to ujedno i pitanje opstanka države.  

 

Budućnost građevinske industrije u Srbiji

Ukoliko se nešto na najvišem nivou ne uredi, budućnost građevinarstva i geodezije na našim prostorima je neizvesna. Za koju godinu na gradilištima će raditi samo migranti, a domaća radna snaga će u najvećoj meri preživljavati u drugim oblastima. Naši inženjeri koji još budu ostali u Srbiji radiće sa Sirijcima, Pakistancima i Avganistancima, kao što inače rade na gradilištima na Srednjem Istoku. I neće biti problema sa izgradnjom nekih novih objekata, ali će za održavanje hiljada i hiljada stambenih i drugih objekata biti potrebna radna snaga koju ni specijalizovane kompanije neće u dovoljnom broju moći da obezbede. Posebno će biti problema sa kapitalnim infrastrukturnim objektima i njihovim održavanjem. Pojedini objekti te vrste nisu održivi, ne mogu sami sebe da izdržavaju, a kada odu strani izvođači i velike kompanije, domaće, ako ih uopšte bude, neće biti u stanju da preuzmu obavezu održavanja i obezbede tzv. standardni servis usluga putne i druge infrastrukture u skladu sa realnim potrebama civilizovanog društva kojem Srbija, svi se nadamo i očekujemo, teži. 

 

NAPOMENA 

Za značajnu pomoć u pripremi teksta zahvalan sam uvaženom docentu dr Draganu Arizanoviću, nastavniku sa Katedre za Upravljanje projekata u građevinarstvu, Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.  

TEKST: prof. dr Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu