Real Estate Magazin – Magazin o svetu nekretnina

Neizvesna budućnost srpskog građevinarstva - drugi deo

TEKST: prof. dr Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu
FOTO: Medija centar Beograd

U nastavku autorskog teksta o stanju građevinske industrije u Srbiji, prof. dr Branko Božić, dekan Građevinskog fakulteta u Beogradu, osvrće se na ulogu ove industrije u našoj zemlji polazeći od podataka da je sektor građevinarstva dao najveći doprinos rastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) u prvoj polovini ove godine; daje odgovor na pitanje da li je moguće vratiti nekadašnji ugled koji je domaća građevinska operativa uživala u svetu; a u svetlu obeležavanja 70 godina od samostalnosti Građevinskog fakulteta u Beogradu daje i ocenu sistema obrazovanja budućih građevinara.

 

Neophodna jaka domaća građevinska preduzeća

Umesto u brojkama po kvartalima, doprinos građevinarstva se mora vrednovati civilizacijski, kroz kvalitet usluga i kvalitet života građana, kroz doprinos razvoju jednog društva i njegovog ukupnog kapitala u funkciji zadovoljenja potreba građana. Previše olako smo prihvatili odlazak hiljada radnika iz Srbije. Besplatno drugima školujemo kvalitetnu radnu snagu. U normalnim državama građevinarstvo doprinosi i do 8 - 10% BDP-a, najmanje 5 - 7%. Građevinarstvo sa sobom povlači najmanje 30 do 40 drugih pratećih zanimanja i privrednih grana. Ono razvija građevinsku industriju, poljoprivredu, hemijsku industriju, energetiku, povlači razvoj informatičkih tehnologija, i sl. Danas roboti grade. Bez nanomaterijala se danas ne može ni zamisliti budućnost struke. Zbog svega napred rečenog, prvorazredni je interes Srbije, koji mnogi ne vide, da ima velika i jaka građevinska preduzeća. Da gradi kod sebe i kod drugih. Doprinos BDP i do 6% je ogroman, a bio bi i veći kada bi naša preduzeća izvodila kapitalne radove na razvoju infrastrukture, kao nekada.

Pogledajmo strukturu investicija u Srbiji. Ko na njima profitira? Naravno ino-kompanije dok su naše kompanije izvođači radova, treća ili četvrta „ruka“. Šta rade druge zemlje, na primer Turska? Oslobađaju od poreza svoje kompanije koje rade u inostranstvu. Zadovoljavaju se činjenicom da desetine hiljada radnika izdržava svoje porodice platama stečenim u inostranstvu. A kompanije, sa oslobođenim sredstvima, sa lakoćom obezbeđuju bankarske garancije, kupuju modernu opremu, školuju inženjere i uvode sistem kvaliteta.

Pojedini slučajevi dobrih statističkih podataka nisu pouzdan pokazatelj stanja, jer statistika ne pokazuje težinu problema sa kojim živi naša struka. Svaka privreda mora imati potrebnu strukturu, neophodan odnos velikih, srednjih i malih preduzeća. O tome moraju da brinu nadležna ministarstva. Jer, ako nemamo velikih kompanija, onda se za iole veći projekat zahteva udruživanje nekoliko preostalih srednjih ili malih kompanija – koje nemaju znanja (iskustva) u organizaciji i realizaciji takvih projekata – pa se menadžment od strane inostrane kompanije nameće kao neizbežan. One dolaze na kratko, a objekti ostaju „večno“. Ko će i kako da održava takve objekte i postupa po garancijama?

Povratak stare slave?

Nekadašnji ugled u svetu nećemo moći da vratimo, ali moramo da pokušavamo. On je bio posledica reda i rada u jasnim i stabilnim uslovima školovanja najboljih građevinskih inženjera, u osvajanju metoda rada po najvišim standardima i uz primenu savremenih tehnologija. Toga danas nema. Da li će biti, videćemo. Malo ko veruje u to.

Prvo se mora počistiti vlastito dvorište. Treba početi izbacivanjem neznanja i nestručnosti u svim nadležnim strukturama naše struke. Da se otvore oči i da se bolje vidi stvarno stanje. Od resornog ministarstva se očekuje da počne da se bavi brojnim egzistencijalnim problemima struke i vidi njihov uticaj na ukupno stanje u društvu. Ako se bez tendera izvođenje radova na kapitalnim objektima dodeljuje stranom partneru, a domaćim firmama dodeljuju manji poslovi u oblasti zgradarstva i sl, nema ni govora o zaustavljanju odliva radne snage niti stvaranju moćnih velikih građevinskih preduzeća koja će biti u stanju da samostalno i za potrebe države i društva obavljaju obimne i dugoročne poslove, kako u zemlji tako i u inostranstvu. 

 

„Glas fakulteta“ se pretvorio u tišinu

Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu deli sudbinu struke, ali na nju jako malo utiče. „Glas fakulteta“ se pretvorio u tišinu. Tišinu koja govori o nemogućnosti komunikacije sa onima koji odlučuju o sudbini stanovništva, nemoći inženjera, ali i fizičkih radnika. Osim kada ih neko isprovocira, profesori ovog fakulteta ne učestvuju u oblikovanju stvarnosti i ne izjašnjavaju se o brojnim problemima. To se čini u kuloarima i za kafanskim stolom. Ponekad „istrče“, ali uzaludno. Uzaludno jer se moćnici svih boja ne obaziru na Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Fakultet je u 172 godine srpskog inženjerstva, 70 godina samostalan, pravilnije rečeno, ostavljen sam sa sobom. U dinamici opisanih promena je često ostajao bez daha (sredstava) ali je donekle i sam kriv za to. Istraživanje za potrebe vlastitog napredovanja i bez osvrta na to koliko je rezultat važan za struku, udaljili su pamet i praksu – dva pola građevinarstva.

Danas (ino)kompanije na fakultetu prezentuju svoje proizvode. Nastavnici i saradnici umesto da se bave razvojem struke, da učestvuju na velikim naučnim i stručnim skupovima u svetu i u zemlji, da budu nosioci istraživanja u oblasti primene novih tehnologija i da rade i rukovode savremeno opremljenim laboratorijama, godinama uz nivo ulaganja u nauku i prosvetu, kao i stepen razvijenosti privrede, čine vanredne napore da jedva održe nivo nastave i prenesu svoja znanja i veštine na nove generacije. Često smo kritikovani zbog nedostatka savremenih uređaja i opreme. Školovanje građevinskog ili geodetskog inženjera zahteva sticanje praktičnih znanja i veština i korišćenje skupe i veoma sofisticirane opreme i uređaja. Za razliku od nekih drugih struka gde se vežbaju govor i javni nastup, inženjerima su neophodne laboratorije i gradilišta.

Praksa danas, nažalost, ne prepoznaje veliki deo nastavnog sastava kao neophodan deo svog poslovanja, jer ne vidi razliku u nivoima znanja. Ranije su se i za dobro projektovane objekte tražila (i dobijala) poboljšanja, racionalizacije konstrukcije i tehnologije radova, a danas je toga sve manje. Ako je praksa prinuđena da diplomirane inženjere ovog fakulteta doškolovavanjem osposobljava za rad na projektima, odnosno, ako se oni moraju sami obrazovati da bi radili u ino-kompanijama širom sveta, onda je jasno koliko u nastavi moramo menjati. Inoviranje nastave je obaveza, a ne opcija. Radna obaveza. Nedvosmislena. I obaveza kolektiva kao celine, ne pojedinaca. Ona puno košta. Čini se da su napori koje ulažemo nedovoljni. Od saradnje sa privredom koje ima, vraća se malo, nedovoljno. Od države, samo koliko da fizički postojimo. Instituti koji su sastavni delovi Fakulteta su ostali bez ljudi, nove ne smemo da primamo. Samo mali broj njih koji je tu sa nama dovoljan je za neke manje tehničke kontrole, revizije i konsultantske usluge. Za projektovanje i terenski nadzor nemamo kapaciteta, ni ljudskih ni tehničkih.  

Uređaj neće funkcionisati ako svi delovi nisu na svom mestu. Ceo tim mora da sarađuje. Nema zajedničkih sastanaka sa nama bliskim po delu, a na istom smo poslu. Jedni drugima se ne mešamo u posao i svi to volimo. To nije zdravo. Za struku je to najgore. Takvo stanje svesti je, pretpostavljam, posledica dugogodišnjeg stanja prostora u kojem živimo.

Da se trudimo pokazuju neke zvanične svetske rang liste o broju objavljenih radova u uticajnim svetskim časopisima, a pogotovu ona rang lista koja broj objavljenih radova upoređuje sa investiranjem u nauku. Na toj smo prvi u svetu, a ponekad drugi. U prostoru koji se tuče i svađa sam sa sobom i sa svima okolo, više od ovoga se ne može. Takav nam uspeh više ne treba. Posle takvog uspeha, još nam je gore, još više mladi odlaze. Možda je njima (mladima) bolje kada odu. Ali državu to košta, a nas koji u njoj živimo sve je manje. Voleo bih da tu gde jesam, da mogu i o nečemu ključnom da odlučujem, makar u meri odgovornosti posla i snazi Ustanove. U sličnim zapadnim ustanovama, kad vas izaberu, onda vam se veruje. Pitaju vas i poštuju. Kod nas moramo na sudu dokazivati odbranu principa nauke i struke. Obrazovanje „naših inženjera“ prepušteno je svesti i odgovornosti pojedinaca. Srećni smo kada neko od naših kolega postigne uspeh. Samo retki rade na inoviranju i poboljšavanju nastavnog procesa. I to rade samoinicijativno – entuzijasti. Nema promišljenog i usvojenog plana.

Hoćemo, možemo i moramo drugačije i bolje. Samo svi, zajedno sa našom državom.

Vratimo se malo unazad, u prošlost. Setimo se da je još davne 1808. kada je osnivanje Velike škole Ivana Jugovića bilo podstaknuto molbom i priznanjem vožda Karađorđa da bez pomoći Dositeja Obradovića neće moći da modernizuje tadašnju novu državu Srbiju. Knez Aleksandar Karađorđević je 1846. godine poslušao Iliju Garašanina i Atanasija Nikolića i formirao čuvenu Inženjersku školu da bi stvorio neophodan kadar za nadzor nad izvođenjem javnih radova, puteva, zgrada i železnica. Od tog doba do danas, više od 14.000 građevinskih i geodetskih inženjera, samo sa našeg Fakulteta. Srpsko graditeljstvo je iznelo jedan Đerdap, mostove Gazelu, kod Beške, u Novom Sadu, na Đurđevića Tari, Krku i brojne druge. Hiljade kilometara autoputeva i pruga, velikih objekata na gradilištima, domaćim i stranim. Šesnaest srpskih akademika, više rektora Liceja, Velike škole, Univerziteta i mnoga druga značajna imena naše prošlosti zahtevaju od nas mnogo više napora, truda i rada, da se čujemo svi i osmislimo kako dalje.

Za početak, neka to bude jasan signal svima da hoćemo i očekujemo poziv. Da hoćemo da pričamo i kažemo, ali i da očekujemo da ćete nas poslušati i poštovati. Na nedavnom svetskom studentskom takmičenju u upravljanju projektima, u konkurenciji moćnih evropskih univerziteta iz Nemačke, Španije, Francuske, ukupno devet evropskih zemalja, tročlana ekipa studenta Građevinskog fakulteta je bila pobednik. Još jedan u nizu pokazatelja vitalnosti i nepresušne energije i potencijala ovih prostora. Poziv drugima da kod nas mogu postati najbolji, a svima nama da smo privilegovani što smo deo ovog kolektiva, Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

NAPOMENA

Za značajnu pomoć u pripremi teksta zahvalan sam uvaženom docentu dr Draganu Arizanoviću, nastavniku sa Katedre za Upravljanje projekata u građevinarstvu, Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.  

Pročitajte i prvi deo autorskog teksta dekana Građevinskog fakulteta